babazabino novo ruho

...

20.10.2012.

Novi život bez pamuka

Maloprije sam preturajući po stvarima pronašla spomenar. Šalim se. Našla sam ratna pisma. Pročitala sam jedno i da ne bih umrla na licu mjesta, potrpala sam ih nazad u kutiju i stresla se. Prvo sam se stresla, al nema veze. Moje rečenice, neprepoznatljive od vremena, od perspektive iz koje ih čitam. Riječi su odmjerene, pristojne, a pune ljubavi, pišem nekome koga svaki dan žele da ubiju. Uvod je obično objašnjenje kako će pismo biti poslato i komplikovan je kao 347. epizoda sapunice. Čeka me D. da ovo da svojoj rodici koja će to proslijediti prijatelju koji ima veze sa... i tako pola pisma. Da dobijem na prostoru, da ne kažem kako mi je teško i kako ne volim da pišem osobi koju svaki dan žele da ubiju. I kako ne znam šta da joj pišem. Ta pisma su glupa, ali ipak važna jer daju informacije o meni za koju svaki dan sve ljude osim one koju žele da ubiju boli kurac. Uopšte nisam htjela da pišem o ovome.
Dakle, ta perspektiva, taj novi život koji je počeo nedavno, nakon smrti majke. Da se razumijemo, to je trauma ali nedovoljno jaka da se o njoj trubi u svakom postu. Ali jeste vremenska odrednica. Na dan majčine sahrane dobila sam otkaz. Dva temeljna oslonca su poljuljana, odnosno razjebana kao kad dođe majstor i razvali noseći zid i sve ode u vražiju mater. Ustvari, ni o ovome nisam htjela da pišem.
I živimo bezbroj života u ovom životu pa zato imamo puno nadimaka. Nemamo mi nadimke zato što imamo dugačka ili komplikovana imena, već zato što srećemo neke dugačke i komplikovane ljude. Imenuju nas i u jednom trenutku puste da prođemo, a oni nastave da cure u nekom drugom vremenu. Na početku ovog života počela sam da radim nenormalne stvari (Konačno sam se sjetila o čemu se radi u ovom postu). Prihvatila sam ponudu da se kandidujem za vijećnicu. I to je jedino što sam uradila. Slikala sam se za one promotivne papiriće. Imala sam crveni ruž i izraz lica koji se opirao činjenici da sam se kandidovala za vijećnicu. Svi su ljuti na mene jer nisam učestovala u kampanji, nisam platila članarinu, nisam se javljala na telefon i dobila sam bez lobiranja 109 glasova. Teta iz trafike je glasala za mene jer me prepoznala sa slike. U svakom slučaju postigla sam cilj, nisam vijećnica. Sljedeći nenormalni korak u novom životu bio je taj što sam na sastanku kućnog savjeta dozvolila da me izaberu za predstavnika stanara. Znači ta sam. Kad zaškripe ulazna vrata, kad se narkoman posere u zajedničkoj prostoriji kod lift kućice, kad se pokvari lift, kad procuri s krova. Ja sam ta. Al sutra ću o tome, umoriše me digresije.