Malo crnilo

Teta Marija ima nacrtane obrve, vidi se iz aviona. Crnim kreonom napravi dva luka iznad očiju i uz  alchajmerovsko lice super joj stoje. Uvijek je zaprepašteno vesela. Krajem aprila spopala me je ispred ulaza i pita me kako mi je mama. Kažem joj da je prije par dana, u pratnji komšinice sa petog prisustvovala maminoj sahrani i da je mama sada definitivno bolje nego što je ikad bila. Marija se izvinjava, kaže kako je, eto, malo posenilila.
Nedugo zatim spopada me (ona zaista zna divno da spopadne, sjajna je u tome, odnekud se stvori, saplete me, blokira mi put, nemam kuda osim da gledam u dvije nacrtane obrve). Ona je tu isto kao što je sunce iznad nas dvije i jedina zna šta znači sad. Nije moj pas koji zapišava travnjak moj trenutak, nije moja kćerka moj trenutak, Maki i njeno pitanje su taj trenutak i to "sad". "Kako ti je mama, ne viđam je?" "Umrla je", govorim joj. Izjavljuje mi saučešće, potresena je. Tješim je floskulama "spasila se" i slično i rastajemo se. Njena spopadanja traju jako kratko, malecka su kao to crnilo u kojem zna ko sam ja, ko mi je mama, ali nikako da zapamti neki detalj, odgovor na jedno od dva-tri pitanja koja mi uporno postavlja. Treći put me je spopala, ali je imala pratnju. Njena prijateljica ili rođaka. I opet joj govorim kako je mama, odnosno kako nije. Trebalo mi je još nekoliko spopadanja da se konačno opustim i da počnem da im se radujem. I tako je već u junu moja mama, za teta Marijinu informaciju, pravila pitu, iako je imala blažu prehladu. U avgustu je bila na moru, pa sam tako preko nje obavijestila teta Mariju da su užasne gužve na plažama na Jadranu. Odvela je i unuku, da, da, imam kćerku. Njih dvije same. Uživancija. Kada bi prošlo nekoliko dana, a ja je ne bih srela, odlazila sam sa curicom kod nje na kafu. Ponekad bih je upoznavala sa djevojčicom, ponekad bi ona blefirala da zna ko je djevojčica, ponekad bi jednostavno zaključila da je to moja kćerka ili dijete koje možda čuvam. Nikada nisam počinjala sama sa temom zbog koje sam dolazila. Trebalo je da sačekam minut i pitanje bi uslijedilo. Bolesna ja, bolesna teta Marija, bez griže savjesti. Nekad bih se i požalila na mamu, toliko kuha, evo, svaki put donesem nešto što je spremila. "Je l da da su ukusne, ne poričem da je sjajna u tome, ali to je pretjerivanje, taj kult hranjenja porodice." (Teta Marija obavezno digne nacrtane obrve na riječ kult.) Iz bezrazložnog straha da ne postanem sumnjiva, ne bih dugo pričala o mami, ali je bilo važno da kažem šta taj dan radi. Da li je naružila unuku što je išarala zidove ili ih je šarala zajedno sa njom, da li je otišla u grad sa kolegicama na kafu, da li je u penziji ili nije. U momentima  kada bih se osjećala posebno hrabrom, moja mama je išla na posao i ta djeca su bila prosto nemoguća, te nove generacije.
A onda se jednoga dana, negdje sredinom septembra, teta Marijina rođaka ili prijateljica preselila kod nje. Ponekad uspijem da izbjegnem spopadanje, a ponekad teta Marija i ja prihvatimo taj jedan detalj. To malo crnilo.